А штрајк камионџија је тема која се највише покрива у вестима од избијања 20. маја. Слике километарских редова на аутопутевима, бензинских пумпи без горива и недостатка производа на рафовима најчешће су у новинама и часописима.
Како је већ навелико речено, штрајк су покренули самозапослени возачи, ангажовани од стране превозника и других удружења те категорије. Све је почело након што је Национална конфедерација аутономних превозника доставила званично писмо у којем тражи да се, поред отварања преговора, замрзне и цена дизел уља.
види више
Научници користе технологију да открију тајне древне египатске уметности...
Археолози откривају запањујуће гробнице из бронзаног доба у…
Да би цена била снижена, захтев је да влада утврди правила за преправке производа. Овако? Једноставно! Тренутно, износи који се наплаћују зависе од варијације нафте на међународном тржишту, поред курса долара.
Возачи камиона тврде да вредност која се данас практикује чини неизводљивим транспорт робе. Али група је игнорисана, што је поставило окидач за паузе. Током дана, штрајкачи су добили подршку возача приватних аутомобила, мотоциклиста, транспорт по апликацији и други који траже смањење цена горива, као што су бензин и етанол.
Председник Републике Мишел Темер је у недељу (27) издао саопштење у којем је најавио уступке у покушају да прекинути штрајк, укључујући замрзавање цене дизел уља на 60 дана и пад од 0,46 Р$ по литру у рафинерије.
Али застој се наставља. Штрајкачи тврде да захтеви нису у потпуности испуњени, па се демонстрације настављају.
Има оних који кажу да би штрајк могао да промени ток земље, с обзиром на озбиљне последице које већ изазива. Али ово није прва таква ситуација у нашој историји!
Подсетимо се, дакле, на највеће народне демонстрације који су били у стању да трансформишу стварност Бразила!
Почетком 20. века индустријски радници нису имали приступ најосновнијим радничким правима која данас познајемо. Ниске плате, нездрави услови, прекомерно радно време, поред дечијег рада, поставили су тада сцену у фабрикама у великим градовима.
Добар део тадашњих радника били су европски имигранти који су са собом донели комунистичке и анархистичке идеале. Први велики штрајк догодио се 1. маја 1907. и трајао је до средине јуна. Иако је била насилно потиснута, успела је да успостави доношење 8-часовног режима рада.
Други се догодио десет година касније, због кризе изазване завршетком Првог светског рата. Ниске плате, несташица хране и повећано радно време кулминирали су у маршу 9. јула у Сао Паулу. Покрет је оштро угушен и окончан је смрћу обућара Антонија Мартинеза.
Убиство је изазвало прекид рада који је достигао 45.000 запослених, већином радника из Сао Паула.
Санитарац Освалдо Круз, тадашњи председник Одбора за јавно здравље, обећао је да ће решити проблем жуте грознице за три године. За ово је створио закон који је вакцину учинио обавезном.
У тексту закона, здравствени радници су могли да уђу у куће, подигну руке и ноге станара да би применили лек. Многи су то, очигледно, схватили као задирање у приватност, још више, као напад на непристојност.
Самовољне акције, инвазије на куће, присилне забране и деложације били су састојци који су 3.000 људи извели на улице. Становнике су подржали ученици војне школе Праја Вермеља који су желели да се врате на власт сменом председника Родригеса Алвеса.
А побуна против вакцина заузео град осам дана, тачније између 10. и 18. новембра те године. Биланс је био 30 мртвих, 110 рањених, 1.000 ухапшених, стотине депортација, уз затварање војне школе.
Студентски покрет, интелектуалци, уметници, сектори Цркве и други представници организовали су протест против војне диктатуре јуна 1968. године. Те године у сукобима са полицијом погинула су два студента, али је марш настављен у празничној атмосфери. Догађај је завршен хапшењем пет ученика.
Четири месеца касније, вербални напади између антикомуниста из Мекензија и левичара из УСП-а кулминирали су борбом у којој су учествовале ракете, камење, палице, молотовци и пуцњеви. Један од студената УСП је убијен. Неколико дана касније, на конгресу Националне уније студената у Ибиуни, Сао Пауло је извршила инвазија полиције.
Акција је завршена хапшењем 900 ученика и малтретирањем неких родитеља државних службеника. 13. децембра је проглашен АИ5, који је дао пуна овлашћења председнику Републике да повуче политичка и грађанска права дисидентима, конфискује њихову имовину и распусти Конгрес.
Репресија је била покретач руралних и урбаних герилаца који су покушали да нападну војску 60-их и 70-их година. Покрети су поражени, али отпор из 1968. постао је модел борбе за редемократизацију земље.
Председнички избори су угашени од 1964. године, а између јануара и априла 1984. одржани су скупови великих размера на којима се тражило враћање непосредних избора, покрета познатог као Директно сада. Највећи су одржани на крају периода – милион људи у Канделарији (РЈ) и 1,5 милиона у Вале до Анхангабау, у Сао Паулу.
Међутим, важно је подсетити се митинга одржаног на Праса да Се, који је окупио између 300 и 400 хиљада људи. Рефрен који је певао „Један, два, три, четири, пет, хиљаду, хоћемо да изаберемо председника Бразила“ подигао је мобилизацију која би извела гомиле на улице у свим бразилским престоницама.
Интензивне оптужбе за корупцију против Фернанда Колора де Мела, мере које су земљу довеле до рецесије, инфлације акумулирани и заплена штедних рачуна били су савршени састојци за одржане демонстрације те године.
Хиљаде људи изашло је на улице захтевајући одлазак председника. Један од најизразитијих био је онај одржан у Сао Паулу 18. септембра, који је окупио око 750 хиљада људи.
„Није само двадесет центи. Ко се не сећа ове фразе која је дала име демонстрацијама одржаним 2013. против повећања цена аутобуских карата? Четири велика протеста настала су у граду Сао Паулу у јуну.
Међутим, студенти, новинари и демонстранти уопште су се мобилисали у неколико бразилских градова. Протести су попримили велике размере и успели су да смање царине у неким престоницама.
Други маршеви су одржани након тога, међутим, без тако јасних циљева. Чињеница је да су кулминирали политичком кризом која је резултирала још једним опозивом, овога пута председнице Дилме Русеф.
Бразил је још једном изашао на улице 2016. да тражи одлазак још једног владара. Више од три милиона људи у 229 бразилских градова.
Покрет је успоставио највећи политички чин у историји, надмашивши Диретас Ја. У том тренутку говор је постао префињенији него у издањима од пре две године, демонстрирајући подршку истрагама операције Лава Јато и одбацујући владу ПТ.
