Један катастрофална ерупција подморског вулкана Хунга Тонга, који се догодио у јануару прошле године, имао је разоран утицај на озонски омотач који штити Земљу од ултраљубичастих зрака које емитује Сунце.
Иако су научници већ сумњали на овакав исход, недавна студија, објављена у часопису Сајенс, потврдила је ову забрињавајућу стварност, укрштањем мерења сателита и балона.
види више
Једна од три особе има хипертензију и не зна за то, према СЗО
Национални дан књиге: тренутак размишљања
(Слика: обелодањивање)
Ерупција, која се догодила 15. јануара 2022. године, избацила је у стратосферу невиђену количину водене паре, процењену на 150 мегатона.
Овај догађај, у комбинацији са ослобађањем вулканског материјала и стена, резултирао је скоро тренутним уништењем око 5% озонског омотача у региону Пацифика.
Снага експлозије је такође покренула таласе високе 90 метара, девет пута веће од цунамија који је разорио Јапан 2011. године. Ово показује разорну моћ оваквих појава.
Штавише, ерупција је изазвала олују која је произвела 2.600 удара грома у минути, што је утицало на функционисање неколико сателита и постало видљиво из свемира.
Истраживачи објашњавају да вулкански аеросоли, укључујући пару слане воде и друга једињења као што је угљен-диоксид сумпора и пепела, реагују хемијски и формирају једињења хлора, као што је хлор моноксид (ЦлО), способна да униште Тхе озонски омотач.
Велике вулканске ерупције често убризгавају гасове и честице у стратосферу, где се налази озон, што доводи до краткорочних губитака озона.
Оно што још увек збуњује научнике је колико је брзо дошло до овог конкретног уништења. Лаура Ревелл, ванредни професор на Универзитету у Кентерберију на Новом Зеланду, истакла је да брзина уништавања изазива разумевање хемије која се јавља у честицама и капљицама.
„Уочена брзина уништавања озонског омотача доводи у питање наше разумевање хемије која се јавља на површинама ових честица и капљица“, додао је истраживач.
Очекује се да ће се последице ерупције вулкана Хунга Тонга осећати још неколико година. Због тога је кључно спроводити континуирано праћење атмосфере да би се проценио, између осталих фактора, ризик од повећање глобалне температуре док се гас потпуно не распрши.
