Смештен поред југоисточне обале Кине, Тајван или Формоза, је мало острво у Тихом океану. То је један од највећих економских центара у Азији и један од технолошких лидера у свету.
Од 1949. Тајван има неизвестан политички статус. Све је почело са завршетком Другог светског рата 1945. године, који је на крају изазвао грађански рат у континенталној Кини. С једне стране је био Националистичка партија, Куоминтаг, на челу са Чанг Кај Шеком, а са друге стране, комунистичка партија, са Мао Це Тунгом као вођом.
види више
Девета економија на планети, Бразил има мањину грађана са…
Научници користе технологију да открију тајне древне египатске уметности...
Националисти, који су били на власти у Кини од 1927. године, на крају су поражени. Са Мао Цедунгом на власти, Чанг Кај Шек и око 2 милиона Кинеза отишли су на Тајван у потрази за уточиштем.
У то време, Тајван је недавно враћен Кини након периода јапанске доминације, који је почео 1895. године, завршетком Првог кинеско-јапанског рата, а окончан 1945. године, завршетком Другог светског рата Свет.
На острву, уз подршку Сједињених Држава, Чанг Кај Шек успоставља нову владу, аутономну од комунистичког режима у континенталној Кини: Националистичка Кина. Подела појачава напету климу међународне геополитике у то време, обележену Хладним ратом и опозицијом између Сједињених Држава и њиховог капиталистичког система са Совјетским Савезом и социјализмом.
Политичко непријатељство је још очигледније када се Народна Република Кина Мао Цедонг се придружио СССР-у 1950. године, однос који је трајао до 1960. године. Године 1954, након бомбардовања Тајванског мореуза од стране Народне Републике Кине, Тајван и Сједињене Државе потписале су споразум о међусобној одбрани.
Уз америчку економску подршку, Тајван има изузетан раст. Уз Јужну Кореју, Хонг Конг и Сингапур, тадашња националистичка Кина је део прве групе азијских тигрова. Развој се одражава на становништво које има животни стандард сличан оном у земљама попут Сједињених Држава, Јапана, између осталих.
Од 1970. године па надаље, сценарио се мења на Тајван. Године 1971. Тајван је замењен Народном Републиком Кином у Уједињеним нацијама (УН), што је одраз отварања и побољшања односа између континенталне Кине и Запада. Године 1979. САД су обновиле дипломатске односе са Кином и пренеле своју амбасаду из Тајпеја, главног града Тајвана, у Пекинг. Ово ставља тачку на споразум о одбрани који су имали са острвом. Међутим, економска и војна подршка се наставља.
Упркос томе што је имао бољи квалитет живота од континенталне Кине, Тајван такође није био под демократском влашћу. Чанг Кај Шек је владао острвом под диктаторским војним режимом који се неће окончати чак ни његовом смрћу 1975. године, пошто Националистичка партија остаје на власти.
Године 1988. изабран је Ли Тенг-Хуи, први домаћи председник Тајвана. Слободни и демократски избори стижу 1990-их. Међутим, тек 2000. године изабран је први ненационалистички лидер у земљи – Цхен Схуи-Биан, из Прогресивне демократске партије (ПДП).
Избор Цхен Схуи-Биана почео је да подстиче дискусије о статусу Тајвана, пошто ПДП има положај повољан за независност острва – положај који га је чак довео до тога да буде поново изабран у 2004.
Тренутно Тајван има своју владу, националну валуту, оружане снаге и независне институције. Острво је успело да задржи такву аутономију кроз политику „Једна земља, два система“, коју је усвојио Кина 1980-их, а који је усвојен и у Хонг Конгу и Макау, посебним административним регионима земља.
Данас Тајван себе назива Републиком Кином и многи га сматрају сувереном државом. Такође се назива аутономно острво и отцепљена територија.
Међутим, Кина и већина међународне заједнице не виде острво на тај начин. За њих је Тајван кинеска провинција – побуњеничка, јер је покрет за независност веома јак на тој територији.
Због тога Тајван има потешкоћа у успостављању дипломатских односа са другим земљама. Оваква позиција доводи у опасност затегнуте односе са Кином, једном од највећих економских сила и важним деловима светске геополитике, пошто држава наводи да нација не може да има односе са Кином и Тајваном, већ само један од њих.
После повлачења из УН, Тајван је узастопно покушавао да се поново придружи међународној институцији, што је увек појачавало тензије са Кином. Земља је 2005. чак одобрила, у парламенту, закон против отцепљења, који дозвољава употребу силе против острва ако територија прогласи независност.
Будућност Тајвана је још увек неизвесна. За садашњег председника острва, Цаи Инг-Вен, из ПДП-а, Тајван неће прихватити никакав споразум из Кине који би могао да уништи суверенитет и демократију територије. Међутим, упркос снази покрета за независност на острву, националистичка партија, која саосећа са Пекингом и, сходно томе, са идејом уједињења, добија на снази последњих година избори.