У 19. веку кинеском територијом доминирала је и подељена између велике европске силе: Француска, Велика Британија, Немачка, Белгија, па чак и азијски сусед Јапан су поделили Кина у областима утицаја са намером да прошири своја потрошачка тржишта и освоји сировине и јефтину радну снагу за растућу индустријализацију.
види више
Учинак наставника је кључни фактор за потпуно укључивање ученика...
Финансијско образовање је најбољи „лек“ за хроничну задуженост...
Пре инвазије ових сила земљу су водили династија Манџу и имала је добро дефинисану политичку организацију, што је био пример развоја за друге азијске нације.
Ово поглавље светске историје постало би познато као Неоколонијализам и за разлику од колонијализма који је предузет током 16. и 17. века, колонизатори су овога пута тражили ресурсе за снабдевање својих индустрија. Азија, Африка и Латинска Америка биле су главне мете конквистадора, спорови око територија на овим континентима изазвали су велику међународну напетост.
За разлику од латиноамеричког и азијског континента, почетком 19. века афрички континент је имао друштвено-политичку организацију коју је водио племенски систем. Неоколонизација Латинске Америке одвијала се кроз улагање страног капитала, што је повећало зависност земаља од Европска и северноамеричка економија, док се у Азији и Африци империјалистичка експанзија ослањала и на војну интервенцију у регионима доминирали.
Интервенција империјалистичких сила је појачала социјалне тензије унутар доминираних региона, у Кини велики део становништва које живи у апсолутној беди у економском моделу веома сличном оном који је преовладавао у Европи у средњем веку, феудализам. 90% земље је акумулирано у рукама великих земљопоседника, док је становништво радило у Националистичке групе кметског режима почеле су да се организују у покушају да протерају странци.
Боксерски рат крајем 19. века је пример незадовољства становништва, боксери како су постали познати окривљују странце за ситуацију сиромаштва у којој су живели. где су живели Кинези, покрет је убио око двеста тридесет људи из разних крајева Европе, што је навело велике силе да организују јаку војску како би ставили тачку на побуна.
Надмоћ непријатеља изазвала је смрт хиљада побуњеника и слабљење кинеске монархије. Након Боксерског устанка, Кина је трансформисана у Републику, али нова влада није успела да реши социјалне проблеме земље.
У октобру 1949 комунисти организован у Комунистичкој партији Кине, искористио би друштвену дезорганизацију и слабљење Националистичке партије, Куомитанг да започне Социјалистичку револуцију у Кини. Инспирисани комунистичком револуцијом која се догодила у Совјетском Савезу, Кинези су 1. октобра 1949. успели да остваре сан о револуцији.
Народном Републиком Кином ће од сада управљати Мао Цедунг Врховни вођа Комунистичке партије Кине. Земља ће постати велика социјалистичка сила, друга иза моћи Сједињених Држава и Совјетског Савеза, међутим економска политика усвојена Маоа „Велики скок“ заснован на индустријализацији и повезан са аграрном колективизацијом био би велики неуспех, што је довело до слабљења лидера комунистички.
Али упркос ограниченој моћи, Мао је наставио да врши велики утицај у земљи. Шездесетих година, у процесу познатом као Кинеска културна револуција, који ће трајати до Маовом смрћу 1976. комунисти су покушали да елиминишу било какву врсту западног мешања у Кина. Хиљаде људи је умрло за десет година Културне револуције.
Са смрћу Мао Це Тунга, владари који су га наследили започеће покушај да укључе Кину у модел либералне економије (не остављајући по страни централизацију власти у рукама Комунистичке партије кинески). Кина у овом периоду постаје велики извозник хране, стварањем економских зона отворило би простор за стране инвестиције и оснивање индустрија усмерених на извоз.
Малим пољопривредницима је било дозвољено да слободно продају своје производе, али ништа од тога није могло да елиминише огромно сиромаштво у земљи и незадовољство становништва. Како се земља модернизовала и кретала ка економском и технолошком развоју који би се трансформисао Кина у једној од највећих сила 2000-их, друштвена неједнакост је наставила да расте на нивоима алармантно.
Врхунац народног незадовољства у Кини наступио је 1989. између петнаестог априла и четвртог јуна када су хиљаде студената, сељака, интелектуалци и групе радника изашли су на улице да протестују против корупције, незапослености и инфлације, која је мучила земљу чак и са отварањем економичан. Тензија између владиних лидера је била велика, криза је инсталирана, лидери Комунистичке партије су узалуд покушавали да преговарају са демонстрантима.
Тензије су биле високе на улицама због сталне претње војном интервенцијом против демонстрирајућих група, упркос клими страха, све више људи се придружило покрету и многи нису веровали у могућност напада армије. Демонстрације су добиле огроман национални и међународни одјек, покрет ће се убрзо проширити на тридесет пет кинеских градова.
У дану Четвртог јуна 1989 хиљаде студената који су били део покрета окупљено је у Трг Тјенанмен у Пекингу (Тиан Ан Мен), војници који су окруживали трг били су спремни за прави рат, са тенковима и огромним арсеналом оружја.
Формиран је људски ланац у покушају да се војници зауставе од напада, али безуспешно. Наређено је војсци да пуца на ненаоружане студенте, једни су побегли, а други су остали да херојски реагују, отпор је трајао више од двадесет и једног сата.
Према подацима које је изнела влада, убијено је само три стотине људи, али је у међународној штампи убијено две хиљаде шест стотина људи. Многа тела су спаљена управо тамо на тргу, што је поткопала тачну процену правог броја мртвих.
Лекари у болницама у које су однети тела и рањеници говоре о две хиљаде мртвих, а студенти су осудили нестанак две хиљаде колега. Након покрета, влада је наредила смрт свих вођа побуне. Чак и данас Масакр Небеског мира користи се као пример за илустрацију бруталности са којом су многи од највећих историјских вођа водили своју владавину.
Лорена Кастро Алвес
Дипломирао историју и педагогију
