Цацо Барцеллос је добро познато име међу гледаоцима. Са скоро 50 година каријере, од којих 16 у програму „Профиссао Репортер“, новинарка је испричала нешто о о свом досадашњем путу, изазовима професије и задовољству да још увек ради са оним што воли да ће напунити 72 године године.
види више
Лажне вести! 10 лажи Генерација Кс је одрасла верујући - и можда...
Користите талог кафе да одчепите кухињски одвод; знам како
„Желим да радим до последњег дана свог живота, верујући да наш посао, колико год једноставан био, има релативну важност“, рекао је он у интервјуу за Јорнал Ектра. Цацо наводи и да ће посао новинара увек постојати, а да ће увек постојати живот иза камере.
Профиссао Репортер годинама показује реалност рутине новинара, који се суочавају са бројним изазовима на улици, а Цацо је увек био на челу овога, водећи свој тим кроз заједнице, ступајући у контакт са људима и показујући сурову реалност најмањег фаворизован. „Увек сам окружен са много људи, осетљив сам на наклоност људи. По заједницама народ виче: „Долази онај седокоси који воли да нам уђе у кућу“. Одушевљен сам поверењем које људи имају у нас“, коментарише он.
Како каже Цацо, прављење дубљих новина је нешто другачије од онога што обично виђамо у данашње време, у доба брзих информација, и зато имају још много простора на ТВ-у. Новинар каже и да сваке недеље слави прилику да направи новине за толико људи.
На питање о страху од бављења професијом, Барчелос истиче да је тренутно, са великом поларизацијом и све већим порицањем у земљи, класа претрпела многе нападе. „Тамо су групе милиција које покушавају да нас зауставе, наоружане групе... Али ми морамо бити ту! Ризик постоји, али морамо да заобиђемо и одемо тамо, штитећи свој тим”. Међутим, према његовим речима, када се праве приче међу најсиромашнијим, или на местима која се сматрају опаснијим, он и његов тим су увек третирани са великим поштовањем и да осећа да људи желе њихово присуство тамо.
Цацо је већ прешао дуг пут у животу и својој професији: већ је прошао кроз диктатуру, обећање мира са њеним крајем и сада живи у сценарију насиља у земљи. Он је прокоментарисао полицијско насиље, да се безбедност земље увек радила преко екстремног насиља. „Они су убијали људе сваки дан од 1970. године. Да је тачно да је ова политика конфронтације ефикасна, Рио и Сао Пауло би били рај”, каже он на ту тему.
Новинар је прокоментарисао и случај Моиза, младог Конга који је недавно на смрт претучен на киоску у Бара да Тижука. „Импресионирала ме је и бруталност удараца младића из Конга и број људи који су гледали и ништа нису радили. Зашто нико није викнуо 'престани'? Десет људи је више од три особе. Како то да у друштву нема људи који вичу „доста“?“
На питање о причању тужних прича, Цацо каже да може да задржи сузе у тешким ситуацијама, али да код куће дозвољава себи да плаче. „Стидим се, ова глупост да мушкарци не могу да плачу. То је некако укорењено."
Цацо је навео да није водио рачуна о својој величанственој новинарској каријери, нити има планове за далеку будућност, само гарантује да му здравље иде одлично. „Према последњем испиту који сам полагао, моја метаболичка старост је 53 године. Много сам читао, чак и летак о леку. А бавим се и спортом, играм фудбал. Више и не говоримо о годинама, већ о енергији”. Истовремено, новинарка жали једног дана што је морала да оде и престане да гледа еволуцију планете и друштва.
Желимо репортеру – чији је рођендан следећег месеца – много година унапред, да настави да преноси информације са великом одговорношћу у дом Бразилаца.
