Ако сте студент или љубитељ бразилске књижевности, сигурно сте чули за песника Цруз е Соуса, сматра се највећим поетским изразом симболизма, књижевног покрета чије су се прве манифестације догодиле касних 1980-их. Цруз е Соуса име је преплетено са симболистичком поезијом; немогуће је не повезати његове стихове са оним што је био један од најплоднијих и најтрајнијих периода наше лирике, способан да утиче и на модерне писце, међу њима Цецилиа Меирелес То је Виниције де Мораес.
Симболистички писци, међу њима и Цруз е Соуса, били су под јаким утицајем симболизма. Европски, представљајући велике иновације за бразилску поезију, како у тематском, тако и у пољу формални. Сматран за једног од најоригиналнијих песника у нашој књижевности, Круз е Соуса је аутор две књиге заслужне за инаугурише естетику из Европе у земљама Тупиникима: Мисал, књига прозе, и Брокуеис, књига поезије, оба из 1893. године. У оба дела могуће је идентификовати књижевни пројекат писца који је комбиновао симболистичке елементе са елементима парнасовске поезије.
види више
Итау Социал 2022 ће дистрибуирати 2 милиона физичких и…
НВО Про-Сабер СП нуди бесплатан курс за просветне раднике
Рођен 24. новембра 1861. у Флоријанополису, Санта Катарина, Круз е Соуса је био син робова; спонзорисала га је аристократска породица која је финансирала његове студије и, смрћу свог заштитника, напустио је студије и започео каријеру писца. Активно је сарађивао са штампом Санта Катарине, потписујући аболиционистичке хронике и учествујући у кампањама у корист црначког циља. Године 1890. преселио се у град Рио де Жанеиро, где је истовремено са својим животом као писац обављао неколико функција. Умро је од туберкулозе, са 36 година, 19. марта 1898. године у граду Антонио Карлос, у унутрашњости државе Минас Жераис.
Богатство и разноврсност његове књижевности може се видети читајући његова једина два дела објављена током његовог живота, Мисал и Броке. У његовим стиховима коегзистирају симболистички елементи, попут песимизма, смрти, метафизичке поезије; и парнасовских елемената, као што су лапидарна форма, укус за фиксну форму (посебно сонет), префињен вербализам и снага слика. Неоправдано у своје време, када црнци нису били уобичајено виђени у истакнутим улогама, Цруз е Соуса је признат тек постхумно. захваљујући залагању књижевника и француског социолога Рожеа Бастида, који га је сврстао међу главне писце симболизма универзалан.
Да бисте сазнали нешто више о стваралаштву овог значајног песника, сајт Школско образовање одабраних петнаест песама Цруз е Соуса које ће вас уронити у занимљив универзум једног од суштински писци наше књижевности чије се дело увек памти на конкурсним тестовима и вестибуларни. Надамо се да ћете уживати у читању!
акробат бола
Смеје се, смеје се, у олујном смеху,
као кловн, како незгодно,
нервозан, смеје се, у апсурдном, надуваном смеху
иронија и насилан бол.
Од грозног, крволочног смеха,
тресе звона, и згрчи се
скаче, гаврош, скаче кловн, седећи
самртним мукама ове споре агоније...
Бис је обавезан и бис није за презир!
Идемо! напети мишиће, напети
у овим језивим челичним пируетама... .
И иако паднеш на земљу, дрхтећи,
удављен у твојој бурној и врућој крви,
смех! Срце, најтужнији кловну.
симфоније заласка сунца
Муслин као дневна магла
хармоничне сенке силазе са заласка сунца,
прекривене и муслинске сенке
за дубоке ноћне самоће.
Богородице, светиње урне,
небо је сјајно ружичастим звездама,
месеца и величанствених звезда
осветљавајући таму пећина.
Ох! за ове симфонијске заласке сунца
земља одаје мирис златних ваза,
тамјан из божанских кадионица.
Морбидни пуни месеци паре...
И како у плаветнилу јаучу и плачу
цитре, харфе, мандолине, виолине…
раздеротине
О тело које сам крваво волео,
О смртоносна и болна сладострасност,
есенције хелиотропа и ружа
са топлом, тропском, болном суштином...
Месо, девичанско и топло са истока
сна и фантастичних звезда,
слатко и дивно месо,
интензивно примамљиво сунце…
Прођи, растрган љубомором,
кроз најдубље ноћне море
који ме боду смртоносним ужасима...
Прођи, прођи, сломљен у мукама,
у сузама, у сузама, у сузама
у јаду, у жалости, у грчевима, у болу...
Усамљена душа
О Душо слатка и тужна и треперава!
да цитре јецају усамљено
од стране далеких, визионарских Региона
вашег тајног и фасцинантног сна!
Колико зона прочишћавајуће светлости,
колико тишине, колико различитих сенки
бесмртних, имагинарних сфера,
говоре ти, о заносна Душо!
какав ти пламен пали ноћна светла
и носи своје прећутне мистерије
од сјаја лука савеза?
Зашто си тако меланхоличан,
као дете, адолесцент арханђел,
заборављени у долинама наде?!
бесплатно
Бесплатно! Да будем слободан од робовске материје,
стргати окове који нас муче
и слободни да продре у Дарове који печате
душу и да ти позајми сву етеричну лаву.
Слободни од људског, од земаљског бава
од штетних срца која владају,
кад се наша чула побуне
против дволичне Инфами која је развратила.
Бесплатно! врло слободно ходати чистије,
ближе природи и сигурније
његове Љубави, сваке правде.
Бесплатно! осетити природу,
уживати, у универзалној величини,
Плодни и арханђелски лењивци.
Иронија суза
Заједно са смрћу, живот цвета!
Ишли смо смејући се дуж гроба.
Отворена уста, разјапљена, тамна
Из јаме је као трули цвет.
Смрт личи на чудну Даиси
Нашег тела, Фауст без среће...
Она обилази свако створење
У неодређеном језивом плесу.
Долази одевен у своју црну свилу
И мрзовољни ударци чекића и треда
О илузијама вечни одар проповеда.
И збогом сујетним стазама смејући се светови!
Ево долази вук који прождире снове,
Гладан, побегао, слеп без размишљања!
Стара
Мртав си, стар си, уморан си!
Као сок од суза које пече
Ево их, боре, оне недефинисане
Ноћи поражености и умора.
Ледени сутон те окружује
То је суморно покривајући животе
Пре покоја у стењајућим песмама
Дубоко у себи срце растргано.
Глава виси од умора,
Осећаш ћутљиву и пријатељску смрт,
Нека владају твоји нервозни кругови.
Ти си стар, мртав си! О бол, делиријум,
Сломљена душа мучеништва
О очајање вечне срамоте.
Смрт
Ох! каква слатка туга и каква нежност
У забринутом, ојађеном погледу оних који умиру...
Која дубока сидра користе?
Они који продиру у ову мрачну ноћ!
Од живота до хладних велова гроба
Пролазе нејасни тренуци…
А из очију сузе теку
Као светионици људске несреће.
Затим се спуштају у залеђене заливе
Они који по земљи лутају уздишући,
Са старим срцима омамљеним.
Све црно и злокобно се котрља
Баратро испод, уз јецајућу јеку
Од олује смрти таласа, завија...
Парфемирана ругалица
Када је у нереду
Да добијем неке вести од вас,
идем у пошту
Која је на крају најсуровије улице,
Видећи тако сити,
Од изобиља које нико не сакупља,
Руке других, новина и писама
А моја, гола – боли ме, боли...
И подругљивим тоном,
Мислим да ми се све руга, руга ми се,
Смеј се, апострофирај ме,
Јер сам сам и главом доле, беспомоћан,
Ноћ хода у мојој глави, у круг,
Пониженији од просјака, црва...
Неизрециво
Не постоји ништа што ме доминира и што ме побеђује
Кад се моја душа немо пробуди...
Пуца у цвет, прелива се
У галами огромних емоција.
Ја сам као оптуженик за небеску казну,
Осуђен од Љубави, ко се сећа
Љубави и увек на ивици Тишина
Од звезда све небо којим лута и размишља.
Јасно, моје очи постају јасније
И видим све ретке чари
И друге мирније зоре!
Сви гласови које тражим и зовем
Чујем их у себи јер их волим
У мојој души ковитлајући се заносно
антифона
– Беле, беле форме, јасне форме
Од месечине, од снега, од магле!
О нејасни, течни, кристални облици...
Тамјан из ариша
Облици љубави, сазвежђено чисти,
Девица и парних светаца…
Лутајуће искрице, подли украси
И болови љиљана и ружа...
Неописиве врхунске песме,
Хармонија боја и парфема…
Сати заласка сунца, дрхтави, екстремни,
Реквијем сунца који бол светлости сажима...
Визије, псалми и тихе песме,
Неми млохавих органа који јецају…
Утрнулост сладострасних отрова
Суптилно и глатко, морбидно, блиставо…
Бесконачно расути духови,
Неизрециво, еденско, ваздушно,
Оплоди Тајну ових стихова
Са идеалним пламеном свих мистерија.
Из Дреам најплавијих дијафаније
Нека лете, нека се дижу у строфи
И емоције, све чедности
Из душе Стихове, кроз стихове певајте.
Нека златни полен најфинијих звезда
Оплоди и распали јасну и горућу риму...
Нека заблиста исправка алабастера
Звучно, блиставо.
Првобитне силе, суштина, милост
Од женског меса, посластица...
Сав овај ефлувиум који пролази кроз таласе
Из етра у руменим и златним токовима...
Разблажени кристали алакра бљесну,
Жеље, вибрације, пориви, удисаји
Жуте победе, горки тријумфи,
Најчудније језе...
Црно цвеће досаде и нејасно цвеће
Испразних, мучних, болесних љубави...
Дубоко црвенило од старих рана
У крви, отворено, капље у рекама...
Све! жив и нервозан и врео и јак,
У химеричним вртлозима сна,
Прођите, певајући, испред језивог профила
И кабалистичка трупа смрти...
Сидерације
До ледених кристалних звезда
Жудње и жеље расту,
Пењачки ангажман блуз и сидерали
Од белих облака до пространства у ношењу…
У поворци крилатих песама
Арханђели, ударне цитре,
Пролаз, од хаљина до сребрних трофеја,
Златна крила се танко отварају...
Од етеричних кадионица снега
Јасан ароматични тамјан, бистар и лаган,
Магловити таласи Визија се дижу…
И бескрајне жудње и жеље
Они иду са арханђелима који формулишу обреде
Вечности која пева у звездама...
Инкарнација
Телесни, нека толике жеље буду телесне,
телесни, буди плотски толике чежње,
лупање срца и узбуђење и вртоглавица,
од харфи емоција толико арпеђа...
Снови, који иду, дрхтањем лепршају,
ноћу, на месечини, надимају груди
млечни, са финим и плавкастим жилама
невиност, скромност, стид...
Нека сви магловити снови буду телесни
чудних, нејасних, звезданих путева
где визије љубави хладно спавају...
Снови, лупање срца, жеље и жудње
облик, са јасноћом и мирисом,
оваплоћење ливида Љубљена!
старе туге
Разблажења светлости, старе туге
душа умрлих за борбу!
Ви сте вољене сенке лепота
данас хладнији од грубог камена.
Инкогнито жамор пећине
где Море пева псалме и грубост
опскурних религија — незагађен глас
свих титанских величина.
Прођите, сећајући се старих сензација,
страсти које су некада биле послушни пријатељи,
у светлости вечних прослављених сунаца.
Радости давно! И данас и сада,
старе туге које одлазе
у заласку сунца Саудаде обавијена! …
Луана Алвес
Дипломирао књижевност